O profesiji nastavnika iz jednog malo drugačijeg ugla

Moje ime je Marija Milanović. Diplomirala sam psihologiju na Filozofskom fakultetu u Nišu i kada sam razmišljala o zaposlenju sebe sam videla na poziciji psihologa u nekoj od ustanova socijalne zaštite ili školi, ali nisam ni mogla da pretpostavim da će me životne okolnosti usmeriti na to da postanem nastavnica.

Danas, nakon uglavnom honorarnog rada putem različitih projekata i angažovanja putem ugovora o privremeno-povremenim poslovima, radim u osnovnoj školi „Branislav nušić“ u Donjoj Trnavi u blizini Niša. U školi predajem građansko vaspitanje učenicima od petog do osmog razreda i radim u obogaćenom jednosmenskom radu sa učenicima mlađih razreda tako da zapravo predajem deci svih uzrasta u osnovnoj školi, pa čak u jednoj grupi imam i šest predškolaca.

Kada me je direktor škole, koga sam upoznala na seminaru o mentorstvu u osnovnim školama, a sa kim sam kasnije sarađivala kroz angažovanje na inkluzivnim kampovima namenjenim deci na kojima sam vodila radionice, pozvao i pitao da li bih radila u školi bila sam iznenađena. Nisam imala mnogo vremena za razmišljanje, jer je još mnogo ljudi moje struke koji traže zaposlenje, pa sam odluku trebala da donesem u nekoliko minuta. Prihvatila sam izazov, a tek kada sam sela sama sa sobom i počela da razmišljam krenula su da se ređaju pitanja. Da li ću to moći? Kako će me deca prihvatiti? Da li ću uspeti da izgradim poštovanje kod učenika? Na koji način ću nadomestiti nedostatak vizuelnih informacija u kontaktu sa decom? U glavi sam počela da nabrajam različite situacije koje se u učionici mogu dogoditi i da promišljam o svojoj reakciji na njih.

Imala sam veliku podršku svih u školi, ali prvih dana sam se pitala da li ću uspeti da zapamtim svu tu decu, jer sam predavala u pet, a nakon dva meseca i u šest različitih odelenja. Nije bilo lako zapamtiti sve te glasove i povezati ih sa imenima učenika, naročito kod male dece gde ponekad glasovi dečaka i devojčica mogu imati sličnu visinu.

Nastavu građanskog vaspitanja držim samostalno, dok kada radim sa kombinovanim grupama sa učenicima mlađih razreda u obogaćenom jednosmenskom radu u kojima se očekuje prisustvo više od desetoro dece uglavnom radim u paru što me čini relaksiranijom. To je i bila praksa koja je u većini slučajeva postojala i pre mog dolaska u školu i jedna od okolnosti zbog koje sam prihvatila da radim i sa ovim uzrastom dece.

Koliko znam sada sam jedina nastavnica u Srbiji koja je slepa, a koja predaje u tzv. redovnim školama, pa nisam imala osobu sa kojom bih se mogla posavetovati u vezi sa izazovima koji me očekuju. Prvo sam se zapitala kako ću znati ko je odsutan sa časa. Osmislila sam da imena i prezimena svih učenika iz dnevnika prepišem na brajevo pismo, da na početku svakog časa prozivam učenike i da samolepljivim stikerom označim ime odsutnih učenika.

Na taj način sam čitajući imena učenika i slušajući njihove glasove kada mi se javljaju mogla da ih zapamtim, a ujedno sam predupredila eventualne situacije da učenici pokrivaju svoje odsutne drugare.

Srećom elektronski dnevnik je najvećim delom pristupačan za čitače ekrana pa samostalno mogu da upisujem časove i ocenjujem učenike što predstavlja veliko olakšanje. Na posao nosim svoj laptop sa čitačem ekrana kako bih učenicima mogla da pustim video ili projektujem prezentaciju u vezi sa temom koju obrađujemo na času, a različite štampane materijale na crnom tisku označavam različitim brojem spajalica, fasciklama različitog materijala kako bih ih razlikovala i tačno mogla da dam svakoj grupi onaj nastavni materijal koji sam za njih pripremila. Često moram napamet da naučim šta se nalazi na kojoj stranici, u kome polju je napisan određeni pojam, ukoliko sprovodim aktivnosti kroz igru asocijacija, što zahteva duže i sveobuhvatnije pripreme časa.

Danas, posle godinu i dva meseca rada u školi i sa još većim brojem odelenja nego na početku mog angažovanja mogu da kažem da sam sa najvećim brojem učenika ostvarila dobar kontakt, da se na mojim časovima učenici ponašaju kao kod većine drugih nastavnika odnosno da oni učenici koji su nestašni ili koji prave probleme kod mojih kolega to će pokušati i na mojim časovima, a da su oni učenici koji su vredni, aktivni i disciplinovani kod drugih imati isto ponašanje i prema meni. Razgovarajući sa kolegama shvatila sam da imamo ista mišljenja, iskustva i percepciju o učenicima, te da u tom pogledu između njih i mene i ne postoji neka razlika.
Većina dece je vrlo empatična i često će pritrčati na dvorištu da pomognu nastavnici, ponuditi se da mi ponesu ranac, doprate me do stolice i znam da će izrasti u dobre i poštene ljude.

Stalno imam u vidu da imam jedno čulo manje u odnosnu na svoje kolege, te mi je potrebno da, mi kada sam u učionici, u svakom momentu koncentracija bude na najvišem nivou kako bih prvenstveno putem čula sluha mogla da opazim različite situacije. Tako sam na primer na času otkrila učenicu koja je pokušala da jede čips, pa iako je ona to isprva poricala reakcija drugih učenika mi je pokazala da je moje čulo sluha bilo nepogrešivo. Bilo je i pokušaja jedne učenice da sa katedre uzme svoj mobilni telefon u toku časa iako je pravilo u našoj školi da se telefoni za vreme nastave odlažu na katedru, pa sam za naredne časove pripremila kutiju za čizme u koju će učenici odlagati svoje mobilne telefone, a koju sam spakovala u dve izuzetno šuškave kese tako da ma gde se ja u tom trenutku nalazila u učionici mogu da čujem da neko pokušava da priđe telefonima. Ipak, ovi slučajevi su izuzeci, pa čak i kada se dogode ovakve situacije važno mi je što imam podršku kolega i što i oni uče decu o poštovanju mene kao osobe i o disciplini.

Ono što nakon svega mogu da kažem je da je za slepe osobe koje bi se odlučile za rad u školi zbog manjeg broja učenika po odelenjima i još uvek neke razlike u odnosu prema nastavnicima lakše da rade u seoskim sredinama. Izazov rada u ruralnim područjima su ređi polasci autobuskih linija i pristupačnost same okoline škole, jer u ovim sredinama nema pešačkih prelaza, trotoara, putevi i staze nisu urbanizovani, pa treba iznalaziti nove orjentire prilikom kretanja na koje ćemo se kao slepe osobe oslanjati.

Marija Milanović